Kada analiziramo pritužbe korisnika, tri problema se stalno ponavljaju: klizanje po stolu, tragovi na površini i klimanje. Zato prvo mapiramo gde činija realno dodiruje podlogu i pod kojim opterećenjem. Tek posle toga biramo tip oslonca, a ne obrnuto.

Prvi korak je procena ravnosti podloge i tipa površine (drvo, lak, kamen, plastika). Na glatkim površinama klizanje je češće, a na mekim se brže vide udubljenja. U timu uvek tražimo kombinaciju geometrije oslonca i materijala koja smanjuje trenje rizika, a ne samo „lep izgled“.

Široka nogica za ravnotežu je naš izbor kad je činija šira ili se često meša sadržaj. Širi oslonac širi tačke pritiska i umanjuje klimanje, ali može povećati kontakt sa podlogom. Da bismo izbegli ogrebotine, planiramo glatko obrađenu ivicu i po potrebi zaštitni sloj.

Uska nogica za eleganciju može izgledati profinjeno, ali je osetljivija na neravne stolove i bočna opterećenja. U praksi je koristimo samo kad je težište nisko i kad je predviđena stabilna, ravna podloga. Ako se preskoči ova provera, najčešća posledica je ljuljanje i klizanje pri dodiru.

Četiri nogice za činiju su dobar odgovor na neravnine jer se oslonac raspodeljuje u više tačaka. Ipak, ako visine nisu precizno usklađene, jedna nogica može ostati „u vazduhu“ i izazvati klimanje. Zato u postupku biramo ili elastične završetke, ili strožu toleranciju izrade i kontrolu ravnosti.

Nogice sa filc zaštitom su naš standard kada je prioritet zaštita stola od ogrebotina. Filc smanjuje škripanje i tragove, ali može s vremenom pokupiti prašinu i izgubiti svojstva klizanja. Zato planiramo zamenjive podloške ili površinu koja se lako čisti, umesto trajno zalepljenih rešenja bez održavanja.

Ravne baze bez nogica deluju stabilno, ali često kriju problem sa vlagom i „vakum“ efektom na vrlo glatkim površinama. Takođe, veliki kontaktni prsten može hvatati sitne čestice i ostavljati kružne tragove pri pomeranju. Kada ih razmatramo, dodajemo mikro-odmak ili diskretne klizne tačke koje prekidaju puni kontakt.

Integrisana nogica u telu je praktična jer nema spojeva koji se rasklimaju. Međutim, greška se javlja kad se forma nogice ne zaštiti od habanja, pa tvrda keramika ili metal direktno dodiruju sto. Uvek predviđamo završnu obradu ili diskretan zaštitni element kako bi kontakt bio „mekši“ i predvidljiv.

Visoke nogice za postolje podižu činiju, poboljšavaju protok vazduha ispod i olakšavaju hvatanje. Greška nastaje kada je visina nesrazmerna širini, pa se centar mase podiže i raste sklonost prevrtanju. Zato ih kombinujemo sa širim rasporedom oslonca ili dodatnim elementom za stabilizaciju.

Troslojne nogice u setu koristimo kada želimo da fino podesimo kontakt: tvrdo jezgro za nosivost, srednji sloj za prigušenje, spoljašnji sloj za zaštitu površine. Najčešća greška je loš izbor spoljnog sloja koji ostavlja tragove ili postaje klizav. Na kraju procesa tražimo uzorak i test na realnoj podlozi, jer se ponašanje materijala menja u zavisnosti od završne obrade stola.